PISMO MOJA

Pismo moja puno riči imaš
za važnosti koje mi ne preme
kada tići polete sa grane
nađi bajne i obične,
neka zvone; iz dišpeta tiraju oblake
ogledaj se u radosti tuge,
iznikni laka, otvaram ti vrata

Sve krasote more ziba
minule je vjetar rastrgao,
o pleter se uvatila duša,
trpljenje je tvoja vila
U stankama fibre, kurenti novi
vatromet kaplje, gromada svirke
želje su skončale čežnje,
otvrdnula je sol, otparala se krasta
pismo moja budi stalnost sužnja,
tek tvoja sam pratnja, osama u mnoštvu,
u spokoju kuntentna.

Trnje što na vratu sidi, to su perle mojih htijenja,
iz dišpeta riči nađi - uresi se darovima mora
šaptaji se sa kušina čuju
poruke se diče, šušur u stađunu
nemarna stina u kadifi cvili
vinuta jubav bliži visine,
ruke juga je dižu, nadimaju plimu
u ričima dana sriču se slova,
stijenje diše pobudama klanca
bistri misli, iz šćige mora vijori planina
bujice kriju zapečaćene noći
trnci su se rastrkali tilon
jubila san sol sa kože
deštrigani uzdisaji bonaca u osvitu.

Zadojena korjenon masline
iskala si zaborav, zatajala odlaske da se ne ponoviš
milovanja što u srcu žive izvadi iz škrapanja kiše,
površinu žile su osušile, strasti se znoje,
poredana slova ne traži vanka mene
zagonetne oči sjede, običnost tišine
dušu kripe, konopima drže žunte,


Pisma je rastegla krila, kaletu obavila
mizerija broji punte, vazela je mire
Ne boj se;na svjetlucavon moru.

Marija Franičević-Jeličić
Odraz Duše ©2009